Књиге Добрила Ненадића

Рођен је у Вигошту код Ариља. До сада је објавио романе: „Доротеј“, „Киша“, „Врева“, „Поплава“, „Статист“, „Дивље звезде“, „Роман о Обилићу“, „Поларна светлост“, „Деспот и жртва“, „Ураган“, „Брајан“, „Сабља грофа Вронског“, „Победници“, „Мрзовоља кнеза Бизмарка“, драму „Магла“, књигу новела „Ахилије“. По његовом сценарију снимљен је филм Доротеј 1981. године.

Шта мислите о његовим књигама ? Од њега сам прочитала следеће романе: „Доротеј“, „Дивље звезде“, „Роман о Обилићу“, „Деспот и жртва“, и „Брајан“. Свака је на мене оставила неизбрисив утисак , не могу да одредим фаворита ( кад би баш морала да бирам вероватно би изабрала роман „Брајан“ )
Треба га поштовати макар због тога што је широј јавности приближио неке чињенице из националне историје на ненаметљив начин.

da ti pravo kazem,nikad cula za coveka !

Хајде да почнемо од "Доротеја", добио је награду за најчитанију књигу 1978 и по њему је снимљен филм 1981 у режији Здравка Велимировића. Књига је увек боља од филма Ко је за то да наставим ово прекуцавање књиге, нек се јави
***
– Добрило Ненадић-
Доротеј
Димитрије :
Свега се сећам, нарочито нашег првог сусрета. Све је онда било тако необично : и тај дан, и он, и Мртваја вир. Долазио сам ту много пута и раније и доцније, али ми се никада вода није учинила тако бистром и топлом као тог дана. Било је спарно већ пре подне и изгледало је да ће по подене падати киша. Тога се сећам јер сам се дуго двоумио да ли да уопште идем на Мораву или да се завучем негде у хладовину и да одремам док оморина не прође. Ипак сам отишао јер су проклете муве биле несношљиве ; зујале су ми око носа као око какве цркнуте мачке.
Доротеја сам затекао на купању. Најпре сам угледао његово мршаво кљусе како куња привезано за јову. Крај кљусета, на три-четири корака даље, лежао је самар преко којег је била пребачена мантија. Вир је био миран и гладак, сунце је блештало по лењој води. Жмиркао сам, зраци су ми ровали по зеницама, требало је да прође неко време пре него што се навикнем на такав бљесак. Пожелео сам да се вратим у полутаму шуме из које сам изашао на врелу песковиту обалу. Тада сам угледао Доротеја.
Излазио је из воде. Дуга жута коса прекрива му очи, па мора да је склони да би ме видео. Био је наг, опаљен сунцем. Ћутао је неко време, дубоко дишући, отирао браду и равнао бркове. Тада упита за манастир Вратимље. Када рекох да сам отуд, он се прво обрадова и затим збуни. Чинило се да га је срамота што га затекох у тако недоличном стању. Рече да се упутио онамо по заповести епископа моравичког Евсавија. Упита ме за нашег игумана Макарија. Одговорих да је игуман тешко болестан.
Макарије :
Само ја знам да је Доротеј стигао овамо да ме излечи. Остали верују како га је епископ послао да би повећао број писмених калуђера у овом крају. Кријем од њих истину. Прибојавам се Прохорове злобе. Казаће : уплашио се страц смрти, сувише му је стало до живота.
Прохор :
Кад су њих двојица, Доротеј и Димитрије, ушли на манстриску капију био је већ увелико сутон. Наспрам задњег треперења западне светлости видео сам само њихове сенке. Један је био плећат и висок. Сенку оног другог, скврчену, кривоногу и грбаву и сувише сам добро знао. Оно снажно здраво тело не приличи монаху. Приличи војнику и орачу, али никако не и монаху.
Димитрије :
Помогао сам му да скине пртљаг с коња. Упалио сам жижак у ћелији која је за њега била одређена, затим смо почели да вадимо из бисага оно што је донео. Имало је ту свега : тиквица са некаквим семењем, врећица са осушеним корењем биља, сувим стабљикама и цветовима, разних посуда од дрвета, глине и бакра. Имао је и неке забелешке на избељеној овчој кожи, које је брижљиво увезао опутом. Рекао ми је да је задовољан смештајем. После сам отишао и донео му вечеру : бареног боба, печене рибе, пшеничног хлеба и ракије. Није хтео да пије ракију. Рече како му ракија не прија. Не воли њен укус.
Прохор :
Изгледа да је Доротеј видар из аријског манастира и да је дошао овамо да излечи игумана. Дакле, игуман је кришомод нас послао поруку епископу Евсавијуда му пошаље неког вештог травара који би га спасао од скоре смрти. Препао се стари. Ја сам и раније код њега примећивао неке настраности. Гледао би некуд у празно, не обраћајући пажњу на оно што би му говорио. Једно ми није јасно : траваре сам обично познавао као старе људе, махом старце. Овај нема више од двадесет и пет година.

Мислим да би прекуцавање добро дошло, ако те не мрзи, наравно.

Nista nisam citala

Стиже, стиже...
***
Макарије :
Почео сам пре два дана да пијем напитке које ми справља наш нови брат Доротеј. Осећам се већ и мало боље. Бол у утроби ми је уминуо. Ако овако потраје, смоћи ћу снаге да се дигнем из постеље, па можда и да изађем из ове мемле у којој се гушим. Волео бих да још једанпут прошетам њивама око Мораве, ћувицима Диља и пропланцима Градине. Да ли много иштем од тебе, Господе ?
Димитрије :
Нисам га омрзао. То је чудно. Мислим да се то десило због тога што се он одушевио мојим рукописом. Показао сам му препис јеванђеља, који сам радио за епископа. Рекао ми је да су то најлепше исписане странице које је до сада видео. Знао сам да претерује, да је лепо васпитан човек и ето показује своју учтивост. Но свеједно, опет морам да признам да ми његове похвале годе. Није био од оних ништарија које човека мере од главе до пете и при том цокћу језиком од чуђења што таква наказа уопште негде постоји . Збиља, Доротеј ме је гледао сасвим равно у очи и ја у његовом изразу нисам примећивао ни најмању сенку нелагодности. Други би обично одвраћали поглед од мене. Доротеј је, напротив, целог дана са мном разговарао о свему и свачему. Ја бих видео да сам био на сметњи. Ја бих то свакако видео.
Јелена :
Лаушева рана је нагло букнула. На површини красте појавили су се танки кончићи гноја и крви. Изгледало је да му се бедро почело расипати . Прошле ноћи сам бдела крај његове постеље. Била сам у паници. Нисам знала шта да радим. Бунцао је, хладан зној му је влажио чело, усне су му биле беле и скореле. Једно време је правио трзаје као да ће да устане. Соба је била пуна људи који су улазили у жељи да му олакшају болове, али мислим да су горе чинили. Нико од нас ништа не зна о ранама. Ова је особито опасна, а чинило се, још само пре три дана, да се замирује.
Прохор :
Чим сам видео Доротеја како улази на капију, знао сам да ће се нешто променити у нашем животу. Нисам могао тачно наслутити у ком смеру ће се померити ток наших навика, али да ће се померити, у то ни тренутка нисам сумњао. Ово не умем да објасним. Туца зрневље, меша неке прашкове, цеди траве, кува живинске изнутрице са млеком од магарице, по цели дан се ужурбано мува по околини и копа по земљи, тражећи корење само њему знано. Не претеже се нарочито у молитвама. Кад дође на службу, смандрља оно своје, као од беде, као да једва чека кад ће поново бити слободан од дужности да би наставио ровишкарење по околини. Натерао је сиротог Макарија да срче одвратну жућкасту водурину, уз то још врелу и то је овај послушно ко мало дете радио, упркос гађењу које није могао да сакрије. Сад више нисам сигуран да ли је игуман устао из кревета зато што више није био у стању да поднесе лечење, које је ваљда више шкодило од саме болести, или су му они напици стварно помогли, у шта искрено сумњам. Устао је, то се не може порећи : почео се шеткати као раније, најпре по манастирском дворишту, а онда и по пољу.
Димитрије :
Глас о игумановом оздрављењу нагло се проширио по читавом крају. Нагрнули су одасвуд кљасти и узети, шугави и костобољни, сушичави и суманути. Гледам те несрећникешто леже у хладу. Окупили су се овде као гроздови чавки, чекају на ред код Доротеја. Осећам млако задовољство што сам здрав и није ми баш непријатно што се они муче са својим балама и чиревима. Двориште је закрчено људским телима што дрхте и посрћу. Ова несрећна створења верују да је Доротеј чудотворац.

Svaka cast Zainteresovala si me da procitam knjigu

Veoma mi se svidja, a i stil pisanja je odlican! Je l ima jos?

Извините људи, немам нешто времена ових дана. Драго ми је да вам се свиђа
Јесам ли споменула да је Добрило Ненадић један од водећих стручњака за узгој малина на Балкану ? Написао је и неколико одличних књига на ту тему...
Јелена :
Данас смо сазнали да је у манастир дошао неки калуђер из Ариља, за кога кажу да је вешт видар. Могла би то бити прилика за Лауша. Ти калуђери су учени, познају својства биља , из трава извлаче сокове, истерују болест из тела.
Прохор :
Лечи додиром ! Та простодушна светина која непрекидно овде муља , заиста мисли да је наш нови брат чудотворац. Долазе слепци са просутим очима, моле га да им врати вид. Без гађења загледа у њихове ране, гњави чиреве, пипа натечене трбухе, превлачи дланом преко згрчених удова. Крваве крпетине, окореле од дугог стајања на ранама, скида тако брижљиво и нежно као да додирује латице најлепшег цвета. Затим лагано клизи погледом преко површине распадајућег меса. У том тренутку гледа као да га једино занима то место, па не обраћа никакву пажњу на грч болесниковог лица који јежи кожу присутних.
Макарије :
Господе, каквом ли си то танком надом обдарио људско племе. Нада у нама трепери као слабашни жижак, готов да утрне на најмањи дашак ветра , а опет има снаге да се запали и у олуји , у највећој непогоди. Ето, дошао је овде твој слуга Доротеј, каода си га сам послао. И учинио је да се у многе врати пламичак вере, мала светла тачкица што шета зеницом обзнањујући да се у души разгорела ватра животдајна. Знам да си ти у тој светлости, семе твоје против безнађа, против греха. Прохор, други твој слуга , приговара ми како сам од твог храма начинио стециште свакојаког трулежа и отпадака. Опрости му Боже, јер не разуме. Збиља су ови јадници закрчили сваки кутак дворишта, леже по трави и плочама ; знојави су, прљави, упаљени , гњецави. Храм твој постао је тужна кућа из које се само плач чује. Али Господе, твоје име се овде помиње. Помиње се са љубављу и надом.
Тек сад иду занимљивији делови...

Ajd daj da vidimo te zanimljivije delove, posto je i ovo do sad bilo zanimljivo

Marija ::

Ajd daj da vidimo te zanimljivije delove, posto je i ovo do sad bilo zanimljivo

Pa gde je taj zanimljiviji deo???

Nemoj da plačeš Majo nisam stigla od priprema za novaka

Димитрије :
Опет тај Прохор. Опет тај скорели опанак. Дуго се уздржавао, а затим је пакост из њега грунула свом жестином. Сада се окомио на Доротеја. Каже за њега да је од цркве начинио сметлиште. Наговара игумана да се отараси њега и његових травуљина , и да га пошаље тамо одакле је дошао. Нико више, из страха од заразе и гађења не долази овамо да се моли богу и пали свеће. Недељне службе се обављају у празној цркви. Прохор је лукав. Тачно погађа око чега се Макарије двоуми : да ли да манстир претвори у стециште кужних и убогаљених или ће то остати храм из кога се призива свевишњи. Тако се прича понавља. Поново ми васкрсава у сећању оних неколико месеци по мом доласку у Вратимље. Као и на Доротеја, Прохор је на мене устремио своје канџе. У почетку је ћутао и пратио сваки мој покрет. Каткад би запазио његов злобни смејуљак који је још више борао његово збрчкано, ћосаво лице. Био је ваљда задовољан што је неко још грђи и наказнијиј од њега дошао у манастир. Но кад се сазнало да сам ја писмен па и више од тога, да сам вешт у преписивању и живопису, тај смејуљак се одједном распао у низ ситних грчева који су у кратким таласима, као сенке прелазили његовим лицем чим би ме угледао. Прохор је био неписмен и гајио је према књигама подрозење. За све писмене људе говорио је да су сумњиви. Кад је видео са каквом лакоћом читам јеванђеље и како ми рука са каламусом лако клизи преко пергамента, његова збуњеност се претворила у мржњу. Једанпут сам га затекао у мојој ћелији како пажљиво испитује пера, каламусе, харскале и посуде са мастилом. Пипао је исписане странице пергамента. Угледавши ме на вратима , збунио се, оборио поглед и без речи шмугнуо напоље. У народу се пронео глас да је у манастир дошао неки грбави дечак, дијак, са великим знањем и умећем. Позвао ме је челник Лауш, господар жупе моравичке, наредио ми да напишем неке повеље, па како сам то обавио ваљано и брзо, даровао је манастиру стадо од тридесет оваца и неколико врећа жита. Затим сам почео да радим на преписивању јеванђеља за моравичког епископа Евсавија. Понекад ми се чини да би он некако и прешао преко моје писмености само да сам ја изгледом био достојан тог умећа. . Но овакав какав сам, по Прохору нисам био низашто. Глава ми је ћошкаста, коса тршава и чекињаста. Руке су ми две квргаве мотке са млитавим месом и смежураном кожом. Не знам какав би изглед Прохор тражио за писменог човека, знам толико да овај просто не би смео да изгледа као ја. Говорио је да сам копилан ( што је и било тачно ) да су ме нашли крај раскршћа у глуво доба ноћи ( што је било претерано : нашли су ме крај врата манстира Сопоћани, пред зору, увејеног у комад тежиновог платна ) Никада то није рекао преда мном, па нисам имао прилике да му се супроставим, аи било би узалудно. Измислио би нешто друго. За њега сам ја био ђавољи испљувак кога је нечастиви подметнуо божјим слугам као кукавица јаје. Његова жудња за славом је била несамерљива. Годинама се исцрпљивао у посту и молитвама, трудећи се да се домогне општег уважавања. То му није полазило за руком. Народ га није волео, а без те ситнице сав му је труд био узалудан. Једном је подражавајући пример краља Драгутина, којем је у том погледу био јако сличан, обукао кошуљу од сирове кострети и отишао у бирску пећину, давши завет да ће онде остати две недеље. Јешће само корење, плодове купине и печурке. Збиља, отишао је тамо а да са собом није понео ни мрвицу хране. Кажем није га народ волео, можда и горе од тога, мрзео га је због његове хладне одбојне гордости. Можда би се и неко дивио његовим подвизима да је био мртав, али био је зу међу нама, из дана у дан, занет собом. Гомила доконе меропашке дечурлије, јурцајући по шуми у потрази за вранићима и сврачићима, наишла је на Прохоров скит. Он је тада некуд отишао у потрази за храном. Један обесни деран међу њима сетио се згодне ујдурме. Разлупали су око пећине птичја јаја, покидали птићима главе и њихова мајушна тела затрпали лишћем. Чим су се вратили кући, разгласили су по селу да смерни Прохор пустоши шуму, једе живе птиће, та невина божја створења. Кида им главе, и још топле, похлепно их ждере. Кад је Прохор сазнао шта се о њему прича, бесно је просиктао да зна ко је измислио ту лаж. Показао је прстом на мене. Они који су отишли да претраже шуму и да се увере у истинитост или лаж оптужбе, нашчи су, наравно, јасне доказе. Други пут се Прохор зарекао да ће три дана и три ноћи клечати голим коленима на каменом поду цркве пред олтаром. Заврнуо је мантију и клекао. Да би показао да под коленима нема никакав подметач који би га штитио од камена, заденуо је крајеве мантије под појас, па су му се виделе танке бутине налик на батаке тек очерупаног старог петла. Стезало ми се грло од чемера док сам га гледао. Већ у току другог дана молитве су му постале развучене и троме. Одебљали језик му се тешко покретао, речи су постајале све неразговетније и троме. Одебљали језик му се тешко покретао, речи су постајле све неразговетније. Мучила га је жеђ. Очни капци су клизили горе-доле преко закрвављених очију. Сад ми се чини да би то он све издржао да није било оне потребе коју човек не може да одложи. Предвече је његова упорност морала проћи кроз искушења изван граница људске издржљивости. Стезао је шкрибнама доњу усну, колутао очима, знојио се, тихо јечао, слао очајничке, молећиве погледе према дну кубета. Молитве су му постале збркане. Ја мислим да је тада молио Свевишњег да што пре падне дубока ноћ и да нас остале ухвати тврд и дубок сан , да би могао кришом изаћи напоље да се растосиља беде па да се опет врати и жестином молитве надокнади своје кратко одсуство . На жалост, те ноћи, као за инат , никоме се није журило да спава. Била је топла летња ноћ, звездана и тиха , па смо седели под липом. Све смо видели. Ситним корацима, главе забачене уназад , изашао је Прохор, направио неколико корака и онда чучнуо. Гледао нас је избезумљено док се ослобађао свог мучеништва. Ми нисмо издржали, дакле такође нисмо издржали : грохот је распарао манастирску тишину. Његово огрочење је расло. Био је исмејан и поражен. Привијао је мелем на своје отворене ране, говорећи како та прљава светина ништа боље и не заслужује него да је чаролијама и ђавољим вештинама заводе белосветски мангупи какви смо ја и Доротеј.

Је л има још?

Ima ljudi, to je knjiga od 200 strana (dzepna) samo malo strpljenja, nemam vremena da se posvetim ovom prepisivačkom radu radim neki rad sa temom izučavanja lokalne istorije za neki konkurs, ne znam gde mi je glava

Не бих могао да коментаришем јер нажалост нисам читао ништа од тог писца.Гледао сам филм Доротеј,додуше давно.и мислим да је веома добар.Иначе сам скептичан према књижевним делима и филмовима који се баве средњим веком,професионална деформација.Ипак,свака част човеку што је покушао да приближи историју народу на тај начин.
Него,мене мучи једна друга ствар,ако неко може да ми помогне био бих му веома захвалан:
Пре пар година добио сам као рођендански поклон књигу "Димитрије Донски",и нажалост,стицајем несрећних околности, остао без ње.Књига је дело једног руског аутора (не могу да се сетим како се човек зове) и говори о животу једног од најзначајнијих руских средњевековних владара,Димитрију Донском.Књигу бих свима препоручио да прочитају,а ако је неко има молим га да ми каже ко је издавач или где је купио.Ако је неко види у некој књижари молим нек ми јави,следи награда.

И која је награда?

Гајба пива по избору!!!
(Не може Гинис и сл. , волим и ја то ал је много скупо)

Владимир Мономах ::

Пре пар година добио сам као рођендански поклон књигу "Димитрије Донски",и нажалост,стицајем несрећних околности, остао без ње.Књига је дело једног руског аутора (не могу да се сетим како се човек зове) и говори о животу једног од најзначајнијих руских средњевековних владара,Димитрију Донском.Књигу бих свима препоручио да прочитају,а ако је неко има молим га да ми каже ко је издавач или где је купио.Ако је неко види у некој књижари молим нек ми јави,следи награда.

Јуриј Михајлович Лошчиц, Просвета.