др Ђорђе Јанковић протеран са универзитета!

Шта мислите о овом скандалу?

Практично једини стручњак за археологију Словена је отпуштен (није му обновљена доцентура) због научних ставова које је заузео а које није имао ни ко да му аргументовано оспори јер стручњака његовог ранга у Србији нема.

Гледао сам неке коментаре студената на њиховом званичном форуму:
http://studfor.org/viewtopic.php?t=4047&start=0&postdays=0&postorder=asc&highlight=
Ako nekoga zanima, upravo sam saznala kako nam predavanja Jankovicevih predmeta nece biti drzana, nego cemo samo ici na konsultacije kod Milinkovica i kod njega na kraju polagati ispit!!!
Kako ih nije sramota? Kako mozemo kod Milinkovica da dajemo Poreklo Slovena, npr, kad taj covek nije uopste potkovan u toj oblasti?
Ja bih se zalila, samo ne znam kod koga...

Ово је било актуелно у јуну, када је преко 60 археолога скочило у одбрану професора Јанковића:

УПРАВИ ФИЛОЗОФСКОГ ФАКУЛТЕТА
УНИВЕРЗИТЕТА У БЕОГРАДУ
И
ОДЕЉЕЊУ ЗА АРХЕОЛОГИЈУ


Уважени професори,
Поштоване колеге,

Након дужег праћења дешавања на Одељењу за археологију Филозофског факултета, у вези са реизбором односно унапређењем доцента Ђорђа Јанковића, нашег професора и колеге, и међусобних консултација нас потписника овог писма, обраћамо вам се у нади да ћемо бити од користи.
Сви ми, потписници овог писма, смо као стручњаци – археолози изашли са Филозофског факултета, и због тога нас дубоко повређују и узнемирују вести и информације које говоре о покушају рушења угледа и кредибилитета Одељења за археологију, а самим тим и Филозофског факултета уопште. Покушаћемо да објаснимо како то видимо.
Мала група колега, чији је главни експонент доцент Бранислав Анђелковић упорно покушава да оспори не само унапређење доцента Ђ. Јанковића у више звање већ и његов последњи реизбор у звање доцента пред пензију. Разлози који се при томе наводе могу се сврстати у три групе:

1.Прва се односи на научни кредибилитет Ђ.Јанковића а изражава се увредљивим етикетирањем – „квазинаучност и псеудо-методологија“ коју наводно Ђ.Јанковић примењује у свом раду – „тезе без озбиљнијег научног утемељења“, „погрешне премисе…као и идеје које трују српски народ и студенте археологије…“
2.Друга се односи на „некомпетентност“ комисија које су годинама уназад допуштале реизбор Ђ.Јанковића у доцентско звање, као и некомпетентност спољњег члана последње предложене комисије.
3.Трећа дотиче питање „академског морала“, ма шта то значило.

Кренимо редом:
1. Када је у питању научни рад Ђ.Јанковића неспорно је да је он интензивно истраживачки, а такође је чињеница да су његови публиковани научни радови често наилазили на бурне реакције једног малог круга колега а закључци у њима на тешке, рекли би, некада и инквизиторске вербалне осуде (М. Васић, писмо Филозофском факултету поводом књиге Ђ. Јанковића „Српске громиле“ ). Парадоксално, али уз све најгоре квалификације ни до данас није написано ни слово озбиљне и конкретне научне полемике о јасно издвојеним научним проблемима у радовима Ђ. Јанковића. Флоскуле да неки од закључака Ђ.Јанковића „..представљају спекулацију без икаквог утемељења у археолошкој науци“ дискусији В. Иванишевића и М. Поповића на реферат Ђ.Јанковића, Погреб Срба у раном средњем веку ( прочитаног на VI Међународном конгресу словенске археологије у Новгороду, одржаног 26-31.августа 1996, и објављеног у зборнику овог скупа: Труды VI Межународного Конгресса славянской археологии. Проблемы славянской археологии, Том 1, Москва 1997), или „ … закључци се граде на погрешним премисама…“, …књига је опасна као литература која трује српски народ идејама које немају никаквог научног основа…“ (М. Васић, писмо Филозофском факултету поводом књиге Ђ. Јанковића „Српске громиле“), без и речи полемике о истраженој археолошкој грађи, њеном хронолошком и етно-културном опредељењу, не значе баш ништа, од ма како „компетентних и еминентних“ стручњака биле изречене. Оне могу да говоре само о непознавању материје у коју се на овакав неодговоран и површан начин упуштају њихови аутори.
Сви научни резултати, поготово у хуманистичким наукама подложни су критици и полемици, без изузетка. Али да би она била научна, опоненти изнетим резултатима и закључцима морају бити упознати са материјом колико и сам аутор истраживања, што је у овом случају, на жалост далеко од истине.

2. Занимљиво је да о компетентности чланова комисија за реизборе Ђ. Јанковића говоре колеге Б. Анђелковић А. Палавестра који су по области свог рада највише удаљени од тема којима се Ђ. Јанковић бави.
Истраживањем порекла Срба и Словена Јанковић је морао заћи у сферу археологије римског доба као и област антрополошких истраживања, за шта су несумњиво компетентни професори А. Јовановић и Ж. Микић. У противном, прихватио би давно превазиђену поделу историје до нулте и од нулте године као и назадно поимање да оно што није записано није ни постојало у историји. Колеге који се баве праисторијском археологијом из оваквог става могли би извући закључак о узалудности свог рада. На крају, на то га обавезује и релевантна европска литература која питање порекла Словена не ограничава на Средњи век.
Питање компетентности у комисијама је врло осетљиво и дискутабилно и не решава се површним посматрањем и изједначавањем компетенција са формалним радним местом које неко заузима. Да не помињемо случајеве у којима су комисије одобриле не само реизбор него и напредовање на „часну реч“ кандидата, о скором објављивању радова, који су узети у обзир при бодовању, а у неким случајевима се и после више година нису појавили. Да ствар буде гора такве колеге се предлажу и улазе у комисије као „еминентни“ стручњаци као што је то случај са ванредним професором М. Милинковићем који дозвољава себи а и дозвољава му се, да потпише негативан извештај о унапређењу Ђ. Јанковића.

Сасвим непринципијелно, колеги Б. Анђелковићу засметало је учешће професора класичне археологије у комисији за реизбор Ђ. Јанковића, али му није засметало непримерено етикетирање књиге Ђ. Јанковића од стране колеге М. Васића, без икада објављене било какве стручне расправе, која је додуше била, али и остала, само у најави. М. Васић се иначе у свом раду бави искључиво археологијом римске цивилизације о којој нема говора у књизи коју „анатемише“ и проказује као опасну.

3. Позивајући се на „академски морал“ Б. Анђелковић оспорава Ђ. Јанковићу даљи статус предавача на факултету као и валидност реферата ранијих реизборних комисија, називајући их формалним и фиктивним. „Академски неморални“ су и колеге из Археолошке збирке Филозофског факултета које Б. Анђелковић не види као своје равноправне колеге, компетентне за области којима се баве, већ као неке „запослене“ у поменутој Збирци са „гласачком улогом“ у опредељивању око комисије за реизбор. Чини се да за Анђелковића академски морал значи праћење „директива“ „еминентних“ стручњака, непоштовање, вређање и блаћење свих који не мисле у складу са њима. Поштовање колега уопште, па и оних код којих је некада био студент за Анђелковића очигледно није у складу са академским моралом. Треба рећи да је због сличних ствари, због неуважавања и примитивног етикетирања чланова редакције Гласника Српског археолошког друштва, чији је он био уредник, као и вређања осталих чланова друштва, одлуком велике већине у Скупштини САД, Анђелковић смењен са места уредника овог часописа.

Цењене колеге,
Мислимо да је проблем настао око реизбора, односно унапређења Ђ. Јанковића отишао предалеко, а избацио је на површину много дубље проблеме који су били прикривени.
Присуствујемо, чини нам се, организованом покушају прогона доцента Филозофског факултета који се заснива на „греху“ другачијег мишљења. Да је у питању прогон, јасно се види из дефинисаног циља, да се Ђ. Јанковић уклони са места доцента Филозофског факултета. А да је организован говоре чињенице да се Б. Анђелковић и А. Палавестра позивају у својим писменим обраћањима (Одељењу за археологију и Наставно научном већу) један на другога уз упорно инсистирање на учешћу колега М. Поповића и В. Иванишевића из Археолошког института као и М. Милинковића са Одељења за археологију у комисијама за реизбор и унапређење. Поменуте колеге су, како је документовао сам Б. Анђелковић, годинама уназад оспоравале научни рад Ђ. Јанковића, често увредама али без иједне аргументоване стручно полемичке речи. Из дописа А. Палавестре види се да није намера стварање објективне, неутралне комисије која би се позабавила вредновањем и бодовањем резултата Ђ. Јанковића у археологији, кроз објављене радове и његов педагошки рад, већ изазивање поделе међу члановима Одељења за археологију око питања да ли треба формирати комисију која ће допустити реизбор или комисију која ће својим негативним мишљењем створити услове да се Ђ. Јанковић отпусти са факултета. Није нам познато да комисије треба да се формирају са унапред одређеним било којим од ова два циља. Није јасно по ком основу Б. Анђелковић присуствује састанку који А. Палавестра има са деканом у вези ових питања.

Несхватљиво је и неприхватљиво да у ери демократског отварања нашег друштва, на Филозофском факултету који је и у тешким временима увек био чувар слободне мисли, присуствујемо сценарију који је добро познат из мрачних времена тоталитарног режима, када су људима због деликта мишљења изрицане и најтеже пресуде.
Оваква ситуација није опасна само по Ђ. Јанковића. Много је опаснија по Одељење за археологију. Дискредитовањем претходних комисија за реизбор Ђ. Јанковића отвара се питање потребе ревизије и осталих реизбора и унапређења, с обзиром да су исти чланови учествовали и у комисијама за реизборе и унапређења других колега. С тим у вези, релативизује се стручност бројних колега који су дипломирали, магистрирали и докторирали код Ђ. Јанковића, па и код других професора, чији део и ми потписници овог писма чинимо. Због тога смо озбиљно забринути и због тога имамо право, које нам нико не може оспорити, да улазимо у овај проблем. Поставља се на крају крајева и питање опстанка Одељења за археологију ако се његови чланови, доктори наука прозивају за „фиктивне реферате“ о реизборима и унапређењима, квалификују као „гласачка маса“ или покушавају протерати због својих „опасних и тровачких“ идеја.
Не треба сметнути с ума ни кампању коју жута штампа (недељник Таблоид) истовремено са овим догађањима на Филозофском факултету, води против неких од чланова Одељења за археологију, као и археолога из других установа. Некако се намеће утисак да је поменута кампања „Таблоида“ у непосредној вези са догађањима на Одељењу за археологију, с обзиром на детаље садржаја који могу бити пласирани само из археолошких кругова, а можда и из састава Оделења за археологију.

С обзиром да је процедура за унапређење Ђ. Јанковића окончана под нама непознатим околностима, а имајући увид у прописе Универзитета о унапређењима, на основу којих верујемо да Ђ. Јанковић испуњава потребне услове за унапређење, мислимо да је потребно извршити увид у комплетну документацију која се односи на овај поступак. Такође тражимо да се, уколико се докаже нерегуларност поступка, он понови уз сасвим транспарентно бодовање резултата Ђ. Јанковића. Ово више није само његова ствар, већ ствар принципа који морају у овом случају бити испоштовани до краја и који морају важити за сваког под истим условима, због нормалног даљег рада Филозофског факултета.

Мислимо да је у најбољем интересу Факултета и Одељења за археологију да поднесе кривичну пријаву против „Таблоида“ због навода који штете његовом угледу. Наравно, такву пријаву Факултет може поднети заједно са другим институцијама чији су службеници на најпримитивнији начин вређани у овом листу. Још важније је да се установи да ли неко од наставног особља снабдева такву штампу садржајима који су уперени дубоко против интереса целог Филозофског факултета.

Надамо се да ћете схватити да је наше обраћање иако тешког и непријатног садржаја, писано са најбољим намерама да се на факултету, са ког смо и сами понели добро васпитање и стручна, корисна знања којима су нас учили наши професори, не дозволи прогон људи по било ком основу и заустави ширење оваквих негативних појава које каљају углед Филозофског факултета.

КОМИСИЈИ ОДЕЉЕЊА ЗА АРХЕОЛОГИЈУ
ЗА РЕИЗБОР ДОЦ. ДР Ђ. ЈАНКОВИЋА

Слободан сам да Комисију за реизбор доцента др Ђ. Јанковића (1947) упознам са следећим чињеницама:

1. Као одговор на „нова тумачења ране историје Срба” у Византолошком институту САНУ одржана су предавања која су указала на прекрајања историјских извора. У саопштењу академика Божидара Ферјанчића (Долазак Хрвата и Срба на Балканско полуострво: Осврт на нова тумачења. Зборник радова Византолошког института XXXV (1996): 117-154), поред осталог се наглашава: „Још чуднија тумачења царевих вести изнео је Ђ. Јанковић, предлажући да се то првобитно боравиште Срба, односно крај око Сервије, пребаци на сасвим другу страну Балканског полуострва. Према његовој комбинацији, нечувеној у било каквом озбиљном научном раду, цар писац није мислио да је у питању град у области Солуна већ Салоне (Solina), a онда би Сервија била добро познато место Срб у околини Книна, које је око 150 km далеко од Салоне. Тако су по предању Срби уствари стигли у залеђе Солина, односно у западну Далмацију. Не улазећи у методолошки недопустиво прекрајање података извора, само бисмо хтели да подсетимо на сву бесмисленост комбинације Ђ. Јанковића: да ли је могуће и помислити да је византијски цар, говорећи о славном граду Солуну (Θεσσαλονίικη) уствари имао у виду Салону (Σαλωνα), главни град римске провинције Далмације, који се под тим именом више пута спомиње у истом спису De administrando imperio. Споменута комбинација је очигледно направљена да би се потврдила што ранија присутност Срба у залеђу далматинске обале, а при томе нису поштовани основни принципи методологије историјских истраживања.” Оштар став и мишљење о таквој псеудонауци изнео је и академик Љубомир Максимовић (Покрштавање Срба и Хрвата. Зборник радова Византолошког института XXXV (1996): 155-174).

2. Подсетимо се да су наступ и идеје Ђ. Јанковића критиковани и на скупу VI Международный конгресс славянской археологии, Новгород, 26-31 августа 1996 г., што се може проверити и у зборнику са овог скупа Труды VI Международного Конгресса славянской археологии, Том 1: Проблемы славянской археологии, ур. В. Б. Седов. Москва 1997: Институт Археологии Российской Академии наук. Такође и Том 3: Этногенез и этнокультурные контакты славян, где се у дискусији о реферату Ђ. Јанковића Словенске особине насеља позноримског доба на југоистоку Паноније, истиче да закључци Ђ. Јанковића „почивају на тезама без озбиљнијег научног утемељења” (стр. 375).

3. У допису бр. 158/1, од 30.06.1999. др Милоја Васића, директора Археолошког института, упућеном Наставно-научном већу Филозофског факултета у Београду, поводом спорне књиге Ђ. Јанковића, Српске громиле (Београд 1998: Свесловенски савез [књига није имала рецензенте]), наглашава се: „Методолошки поступак који је спроведен у овој књизи, непримерен је археолошкој и историјској науци. Закључци се граде или на погрешним премисама, или на недоказаним хипотезама које се у каснијем тексту сматрају као непобитни докази (…) овде се ради о псеудонауци (…) књига је опасна као литература која трује српски народ идејама које немају никаквог научног основа. На исти начин била би опасна за студенте археологије”.

4. Говорећи о потоњој дискусији организованој на Филозофском факултету поводом Јанковићеве спорне књиге, М. Јевтић поред осталог, истиче “We have organized a discussion about this book, considering it pаrticularly dangerous as the author is a lecturer at the University. There were strong negative reactions by colleagues”. (Modern Serbian archaeology and the problem of ethnic identification. Pp. 175-180 in Auf der Suche nach Identitäten: Volk – Stamm – Kultur – Ethnos, Internationale Tagung der Universität Leipzig vom 8.-9. Dezember 2000, eds. S. Rieckhoff and U. Sommer. BAR International Series 1705. Oxford 2007: Archaeopress).

5. После свега поменутог, не изненађује чињеница да се интервју са Ђ. Јанковићем који је, како се каже „први издвојио и особине Срба у раном средњем веку, што је опширно аргументовао [sic!] 1998. у монографији Српске громиле” налази на сајту STORMFRONT SRBIJA White Pride World Wide: www.stormfront.org/forum/...74150.html

У Поговору своје књиге Српске громиле Ђ. Јанковић „не жели да се покори Ватикану, Немцима или Америци”, те након помињања НАТО пакта, „накарадних ставова” колега које мисле другачије од њега, и сличне неакадемске тематике, у истом духу додаје: „Надам се да ће ова књига бити допринос објективном сагледавању истине о српском етничком простору, мада сам свестан да фабрику лажи старог и новог светског поретка неће зауставити. (...) Присутан је и оправдан страх да ће Хрвати, нарочито они српског порекла, уништавати громиле у нашим областима које држе под окупацијом”.

6. Како се већ показује, ни следећа, недавно објављена, такође спорна и у сличном маниру срочена књига Ђ. Јанковића Српско поморје од 7. до 10. столећа, Београд 2007, коју је објавило Српско археолошко друштво (у време када је Ђ. Јанковић био његов председник [рецензенте је ангажовао сам аутор: протојереја др Р. Поповића са Богословског факултета СПЦ и др Г. Томовић из Историјског института,]), није у стручним академским круговима наишла на бољи пријем, што је очито из веома детаљног приказа који је на немачком написао афирмисани колега из Археолошког института у Софији, S. Stanilov (Archaeologia Bulgarica 11/3 (2007): 107-111). Упадају у пажњу карте наводне тадашње Србије (нпр. Карта 8. на стр. 205) на којима се она простире бар до Истре.

7. Скрећем пажњу на неуобичајену чињеницу да се као потписници претходног реферата за реизбор доцента др Ђ. Јанковића (27.10.2003–27.10.2008, др Александар Јовановић, др Живко Микић, др Сава Тутунџић) најмање или уопште (не)јављају компетентни стручњаци за археологију средњег века. Подсећам да тадашњи шеф матичне катедре за археологију средњег века проф. др Војислав Јовановић, који је имао стручно знање и увид у рад Ђ. Јанковића, није желео да потпише реферат о његовом реизбору (претходну комисију 25.12.1998–25.12.2003, чинили су др Војислав Јовановић, др Александар Јовановић и др Живко Микић).

8. Верујем да није уобичајено да се у комисијама (које практично чине исти потписници), за одбрану магистарских и докторских радова којима је ментор Ђ. Јанковић такође најмање јављају компетентни стручњаци за археологију средњег века. Како тумачити детаљ да је једини потписник из домена археологије средњег века код ових реферата и рецензије Јанковићеве књиге др Г. Томовић?

9. На разлоге оваквом саставу поменутих комисија и упадљивом избегавању наших водећих стручњака за археологију и историју средњег века (др Михаило Милинковић, др Вујадин Иванишевић, др Марко Поповић, др Весна Бикић, др Радивој Радић итд.), можда више светла баца податак да је на 29. годишњем скупу Српског археолошког друштва, 30. маја 2007. у Београду, реферат Ђ. Јанковића Жидовар – увод у ранохришћанску археологију Илирика и Словена (напомињемо да научна селекција и верификација реферата у смислу Scientific Committee тела састављеног од експерата, које на сличним скуповима у свету одобрава или одбија реферате, на досадашњим скуповима САД практично није постојала), изазвао веома оштру критику по питању квази-научности и псеудо-методологије, између осталих, и нашег реномираног стручњака за археологију средњег века др Вујадина Иванишевића, председника Научног већа Археолошког института у Београду. Уз све то, коришћење верског текста као историјског доказног средства, како се то чини у реферату Ђ. Јанковића, противно је свакој логици егзактне археолошке науке.

Наглашавам да се „формалним” и „фиктивним” рефератима, који не исказују стварно стање ствари и не уважавају аргументе већ по инерцији „механички” продужавају и толеришу статус кандидата који за то више не испуњава услове, а посебно када су потписници некомпетентни за одређену област, обезвређује идеја реизбора наставника и цикличног оцењивања и провере његових академских домета и деловања.
Сматрам да би Комисија, при одлуци да ли доцент Ђ. Јанковић са таквом библиографијом треба или не и даље да предаје студентима археологије и врши на њих утицај, морала да има у виду и наведена мишљења угледних стручњака за средњи век, како археолога, тако и историчара.
Поштујући сваку будућу одлуку Комисије, не дајем свој вредносни суд, пошто се бавим другом облашћу археологије. О академском моралу и академској етици, међутим, сви који припадамо академској заједници позвани смо и власни да изнесемо суд и мишљење.

У Београду, 12.03.2008. С поштовањем,

Доцент др. Бранислав Анђелковић
Одељење за археологију

Члановима Одељења за археологију Филозофског факултета у Београду
Коментар на електронско писмо доцента др Бранислава Анђелковића, упућено Комисији Одељења за археологију за реизбор доц. Др Ђ. Јанковића, које су добили чланови Одељења

Као што сте приметили, Б. Анђелковић тражи да не будем реизабран, да будем отпуштен, због, по његовом мишљењу, моје морално - политичке неподобности за звање доцента. Дакле, Процес је ушао у нову фазу. Мислим да ми то даје право да се осврнем на лик и дело доцента др Бранислава Анђелковића. Пошто је залудан, судећи по броју студента који прате његове курсеве и дипломирају код њега (а за то прима плату једнаку онима који имају студенте), посветио се аматерском бављењу Средњим веком. То је добро; када буде савладао средњевековну археологију, можемо се надати компетентној расправи, али нисам оптимиста. Овај предани бранилац доцентског достојанства, признајем, подмладио ме је, подсећањем на стара времена морално - политичке подобности, на златно доба комесара и дириговане науке. У том духу, да самокритички денунцирам сам себе: написао сам још чланака о етничком простору Срба, на пример у зборницима Географског факултета и Етнографског музеја. Као непоправљив грешник, тиме се поносим и стрпљиво чекам ликвидацију од стране подобних.
Данас су његова мета сухозид, грнчарија и моја маленкост, а сутра, ко зна? Зато ћу његовом писму, којим тражи моје искључење са Факултета, посветити извесну пажњу. Читаоце овог дописа, чланове Одељења и остале, упућујем да доносе закључке на темељу оног стручно написаног и објављеног.

1.
Није птица све што лети. Б. Ферјанчић ми је замерио тумачење да је Константин Порфирогенит можда погрешно повезао словенско Солун и Солин (Салона је постојала и код Солуна, итд.), поводом његових података о Србима код Солуна и у Далмацији, да бих објаснио податак истог цара да су се Срби населили у Далмацији, и на крају закључује, бранећи своја тумачења, да недопустиво прекрајам податке писаних извора, непоштујући историјску методологију. Ја сам археолог, закључке доносим на основу археолошке грађе, археолошком методологијом, и не пада ми на памет да примењујем историјску методологију, за коју нисам компетентан. Апсурдно је објашњавати члановима овог одељења шта је археологија, али као да некима то није јасно. Исти, веома заслужни Б. Ферјанчић, преводи податак Константина Порфирогенита о Диоклеји са Дукља, о Римљанима са Романи, итд., и нико га није оптужио да прекраја изворе, и томе слично. Због личног уважавања професора Б. Ферјанчића, нисам му одговорио, а његово мишљење сам касније навео у својој књизи Српске громиле, 132. Да ли је у науци некима нешто дозвољено, а другима не, или се забране односе само на чланове „академске заједнице“?

2.
Заборавио је Б. Анђелковић да спомене ко ме је „критиковао“ и да сам ја ту „критику“ објавио у књизи Српске громиле; реч је о М. Поповићу и В. Иванишевићу. Пошто Б. Анђелковић не зна археолошку методологију, не вреди објашњавати мане наведене дискусије против мојих ставова, заснованих на археолошкој грађи, где им је главни аргумент дисквалификација, из арсенала бивше КП, типа „без утемељења“, а не археолошке чињенице, што је недостојно за стручне и научне стандарде нашег доба. Пошто „критику“ ученог В. Иванишевића мог другог објављеног реферата из Новгорода нисам (још) имао прилику да обелоданим, овде сажето преносим да је он грнчарију (извињавам се што користим овај неакадемски израз) са Сапаје приписао Черњаховској култури, односно Готима. Оне који знају да разликују грнчарију (и керамику) по изради, облицима, украсу, обавештавам да је на римској Сапаји нађена грнчарија особена за Банат и Бачку у 3. и 4. столећу, што би онда значило, по В. Иванишевићу, да су Готи тамо живели у исто време. Такво тумачење би захтевало не само прекрајање тумачења писаних извора, већ и самих писаних извора. Заиста, ја не припадам таквој „академској заједници“.

3.
Наведено писмо М. Васића делим купцима дотичне књиге, као рекламу, њега и сви студенти могу да прочитају у библиотеци Одељења, јер је ипак реткост да се тражи „спаљивање“ књиге, данас. Али како је кренуло, бринем се и за себе… Б. Анђелковић је изоставио део писма који гласи: „О археолошкој компоненти биће говорено у предвиђеној критици у часопису Старинар“; од тада прођоше 9 година а критике нема… Као да неко мало вара? Малчице?
Рецензент? То би могао да буде само неко ко познаје материју, рецимо из Пољске или Русије, а тамо нико ни слово није написао ни против мог реферата прочитаног у Новгороду и објављеног, ни против моје књиге.

4.
Захваљујем на обавештењу о објављеном политичком мишљењу М. Јевтића, које ми није било познато; али и даље нигде археолошких чињеница …

5.
Интервју? Б. Анђелковић прати неке чудне сајтове, ваљда има доста слободног времена, па ми открива где ме све цитирају. Немам његова интернет знања, па не знам где све њега цитирају. Питам се, да ли је погледао моје силабусе, и да ли их је упоредио са својима, или са оним М. Милинковића?
Ни једну од мојих књига очигледно није прочитао, па ни Српске громиле; зато о њеном садржају (чињеницама) нема коментара, већ само на њен поговор, у коме се препознао. Овде се упустио у обмањивање (да ли је то уобичајено у „академској заједници“ којој припада?), јер ми пребацује да за „накарадне ставове“ оптужујем колеге који другачије мисле од мене, а ја сам написао да М. Поповић и В. Иванишевић заступају накарадне ставове приписујући громиле 6-9. столећа романизованом становништву, и затим сам цитирао њихову дискусију из Новгорода (Српске громиле 155). Колико ми је познато, они нигде нису доказали да громиле припадају романизованом становништву.
Зашто није „академски“ да дигнем глас, у врло скромном, заправо безначајном тиражу, против оних који су извршили геноцид над мојим народом (и Јеврејима, Циганима…) у два светска рата, против оних који и данас спроводе „етничко чишћење“ Срба (и Српкиња) са Косова и Метохије, а следе Врање и Лесковац?

6.
Ево овде правог примера малограђанског пијачног оговарања. Научно звање др Р. Поповића није „протојереј“ (при цркви Свете Петке, где се замерио М. Поповићу), јер је он редовни професор Богословског факултета Универзитета у Београду и (shocking!) Правног факултета Универзитета у Београду (предаје Историју Цркве и Црквено право). Не знам да ли Б. Анђелковић зна немачки, или му је неко превео приказ моје нове књиге Српско поморје од 7. до 10. столећа С. Станилова, кога он зна (sic!), као „афирмисаног колегу“? Па он је управо препоручује стручњацима; моја књига је најпродаваније издање САД, а са интернета је преузето преко 1600 примерака.
Тамјан и црна боја мантије професора Р. Поповића су тако лоше деловали на Б. Анђелковића, да се сасвим изгубио и почео да фантазира, па пише да се у мојој последњој књизи може наћи: „Србија … се простире бар до Истре“.

7.
No comment.

8.
Б. Анђелковић је незналица, и то безобразна. Његов браноцентрични свет завршава се на четвртом спрату Филозофског факултета и у то мало књига библиотеке Одељења за археологију о Блиском Истоку. На Далеком Истоку, давно, давно, извесни Чуангце (Kwang –Zze) пише, између осталог у делу Срећан излет, о разликама у домету врапца и птице п'енг… Има још књига! Радови Г. Томовић ће дуго бити цитирани, тврдим далеко дуже од делаца Б. Анђелковића о мумији и М. Милинковића о Јелици.

9.
Крешендо (crescendo)!
По Б. Анђелковићу, избегавам водеће стручњаке за средњевековну археологију, М. Милинковића, В. Иванишевића, М. Поповића (да ли је случајно обрнуо редослед?), В. Бикић, Р. Радића(?). Он дели археологију на мумију и остало! Видела жаба да се коњи поткивају па и она дигла ногу! На основу чега доцент Б. Анђелковић оцењује да су наведене личности водећи стручњаци средњевековне археологије? На основу свог великог знања или на основу изјаве М. Милинковића да је написао књигу, којом је преварио Веће Филозофског факултета 2005, или књиге В. Иванишевића о средњевековној нумизматици, или у име Партије? Као критику мог реферата о налазу 1. столећа са Жидовара, наводи једино мишљење „реномираног стручњака за археологију средњег века“, В. Иванишевића, а реч је о преисторијско - античкој теми!? Доцент Б. Анђелковић би требало да научи да разликује Преисторију, Антику од средњевековне нумизматике (где је заиста компетентан В. Иванишевић, што се може пратити на интернету), да их не би бркао приликом обављања својих задатака. Зашто није погледао шта је написао професор А. Јовановић о Жидовару, или мисли да и њега треба избацити са Факултета, пошто сам од њега преузео датовања, из (sic!) публикације Филозофског факултета о Жидовару? Као врхунац логике кожних капута, доцент Б. Анђелковић прети увођењем „Scientific Comimittee“ (он мисли да је то кадровска комисија), где ће он као експерт да даје дозволе ко сме а ко не сме да чита реферат на научним скуповима? Опомињем, он може бити опасан на власти!
Доцент Б. Анђелковић заводи и неке методолошке новине, диктирајући: „коришћење верског текста као историјског доказног средства … противно је свакој логици егзактне археолошке науке“! Ооооо… Б. Анђелковић нуди студентима изборни предмет „Библијска археологија“, иако по сопственим, напред наведеним речима, очигледно не користи Библију (то је једна књига са много страна, обично црних корица, са крстом (sic!), која садржи верске текстове Јевреја и хришћана, а у њој се спомињу и Египћани, као и низ држава и народа Блиског Истока). Можда мисли да се та грана археологије тако зове по Библосу (Byblos), или по некој библиотеци?

У закључку др Б. Анђелковић сугерише да ме комисија не изабере, на основу мишљења појединих археолога и историчара што их је навео, позивајући се на академски морал и академску етику академске заједнице којој припада. Изјављујем да су тај морал и та етика мени непознати као појам, као и да сам заиста задовољан што не припадам његовој „академској заједници“.

Цивилизацијска је срамота да се на Одељењу за археологију Филозофског факултета Универзитета у Београду, у земљи Србији, археолошко наслеђе Срба не сме назвати својим именом.

9. 4. 2008.


Ђорђе Јанковић
djjankov@f.bg.ac.yu

И нико нема коментар?

Чак и за време Тита када би избацили неког професора из идеолошких разлога неки студенти би се побунили, дигли глас, писали петиције.... Сутра неко вама може на исти начин да прекине научну каријеру. Нисам студент Филозофског, али имам потребу да бар на овако симболичан начин, отварањем теме, изразим протест.

Једна од великих заслуга професора Јанковића за српску историју:

http://www.nin.co.yu/pages/article.php?id=25504
професор Ђорђе Јанковић је три дана пре аукције сазнао да тај печат постоји и да ће ускоро бити продат, од својих руских колега, стручњака за антиквитете. Онда је обавестио Андреја Вујновића, директора Историјског музеја Србије, а затим су послали и званичне дописе премијеру и Министарству културе. “Када сам сазнао да ће се за 15 сати српски средњовековни владарски жиг кнеза Стројимира, досад непознат науци, наћи на аукцији, није ми преостало ништа друго него да обавестим наш конзулат у Минхену да оду на аукцију”, каже министар Којадиновић.