Ово питање је прилично сложено. Постоји неколико монографија и зборника радова посвећених искључиво овој теми. При разматрању ове проблематике треба узети у обзир чињеницу да се Византија развијала од четвртог века до 1453. године, и да је војска у одређеним периодима византијске историје функционисала потпуно другачије него у неким другим. Од општих места треба истаћи да је рановизантијска војска била изграђена на принципима римских легија и коришћења разнородних савезничких (и најамничких) јединица, по уређењу успостављеном за Диоклецијана и Константина, а да су официрски кадар углавном чинили Грци. Оружије и стратегија су били веома налик римским. Новину је представљало увођење тематског система, са стретезима као командантима јединица, и тематикосима као војним обвезницима. Следећи корак био је увођење проније, која уз све своје специфичности, може да се у најгрубљем поистовети са франачким бенефицијумом-земља која се добија за вршење војне службе, али се не може отуђивати. У почетку није била наследна, после је могао да је наследи син или блиски рођак пронијара, уз обавезу да настави да обавља војну обавезу. У време пропадања државе, магнати и други ретроградни елементи (попут неспособних владара) су претварали проније у баштине. Пронијари су углавном били коњаници, и то најчешће оклопљени. Они су пандан западним витезовима, али само у војном погледу (нема хералдике, сизиренства, омажа и осталих феудалних обичаја карактеристичних за Запад у то време). Осим њих, постоје стрелци и друге пројектилне трупе. Најбољи стрелци у Византији били су из Трапезунда, а врло су често коришћене самострелске јединице, из Ђенове и Венеције. Од најамника легендарну улогу остварила је и тзв. Каталанска кампања. Обилато су коришћене јединице које су долазиле у својству вазала. Оне су коришћене са свим својим специфичностима: словенске трупе углавном као пешадија, арменске (нпр.) као коњица. Морнарица је била устројена на римским принципима, уз каснија осавремењавања углавном имплементацијом арапских технологија. Битно оружије у рату на води за Византинце је представљала "Грчка ватра", смеса од шалитре и петролеја, која је горела и на површини воде. Официрски кадар углавном су чинили Грци (у раној и средњевизантиској епоси), уз снажнан утицај групе официра из малоазијских области (неки од њих су чак превратима постали цареви). У позном периоду све је више најамних јединица у војсци, да би на самом крају (у последњих 100-тинак година) оне представљале већину војске. За исти период карактеристична је и доминација страних официра, и официра најамника.
Fri Dec 05, 2008 1:28 pm
