Клетва, За-клетва, Проклетство

Под претњом клетве Петар I Његош измирио је закрвљена братства Брајиће и Његоше крајем XVIII века. И тако се оба братства "Бога убојаше и од клетве уплашише" да више никад једно другом неће говорити "крвниче и дужниче". Братства су се помирила из страха пред проклетством које је највиши ступањ клетве. Позната је тешка народна клетва приписана кнезу Лазару, пред полазак на Косово 1389., у сусрет турском надирању у Србију:

„Ко је Србин и српскога рода,
а не дође на бој на Косово,
од руке му ништа не родило,
ни у пољу пшеница бјелица,
ни у брду винова лозица,
не имао рода ни порода,
рђом капо док му је колена“

По предању, неки богати Велимир из Мионице, у области Ваљева, није желео да дочека кнеза Лазара, па га је зато кнез проклео, и, казује се, клетва се испунила, један Велимиров син удавио се у реци, други пао са коња и погинуо, а трећег отац затвори у кулу, да би остао у животу. У јесен донесу грозд Велимировом сину, да би по њему познао које је доба године, а из грозда измили маја гуја, уједе га, и он од уједа умре. Тако се проклетство није могло избећи.