Оксфордска историја Византије, Дерета, Београд 2004
Већ деценијама Универзитет у Оксфорду издаје приручнике-„Оксфордске историје“, кратке синтезе у којима се чини осврт на неко битно раздобље, друштво или елемент живота. Ова дела настају здруженим радом оксфордксих професора и мањег броја спољних сарадника, еминентних стручањка у својим областима. За разлику од великих синтеза, какве су нпр. Кембриџске историје, редослед излагања често одступа од хронолошког оквира, поједине теме су изостављене, а тежи се да се један број актуелних тема квалитетно мултидисциплинарно обради, на начин на који англо-саксонски историчари и иначе пишу. Крајњи производ такве уређивачке философије је приручник у коме се налази кратак преглед политичке историје, обогаћен поглављима о привредној, културној, војној историји, и неретко историји цркве. У оригиналним издањима на енглеском језику научни апарат је често изостављен, а у преводима сведен на минимум, и углавном представља само примедбе преводиоца.
Улога приређивача Оксфордске историје Византије припала је еминентном професору емеритусу Кирилу Мангу, доајену новије светске византологије. За своје сараднике на овом пројекту он је одабрао угледне универзитетске професоре из Велике Британије и САД-а, међу којима се истичу Питер Сарис (сарадник и на пројекту Оксфордска историја средњег века), Пол Магдалино (аутор веома популарних монграфија о Цариграду и епоси Манојла I Комнина) и Елизабет Џефрејс (професор византијског и новогрчког језика и књижевности, аутор више десетина научних радова и неколико монографија из те области). Дело садржи дванест поглавља, у којима се приказује основна историјска путања, којом је Царство Ромеја ишло од времана Константина Великог до свог нестајања 1453. Осим ових поглавља, Оксфордска историја Византије садржи и седам мањих чланака (од стране преводиоца названих додацима), у којима се концизно излаже о неким суштинским симболима византијског система вредности и живота, попут лика Константина Великог, Цариграда, монаштва, икона.
Прво поглавље: Источно римско царство од Константина до Ираклија, дело је Питера Сариса. Аутор јасно представља овај рани период византијске државе као идеолошки и de facto наставак Римског царства, истичући римски церемонијал и универзализам у њему. Дат је и преглед опште историје у том периоду, са фокусом на личностима неколико илустративних царева, попут Константина, Јулијана Апостате, Маврикија и Ираклија. Друго поглавље: Живот у граду и на селу, чији је аутор Клајв Фос, даје основне обрисе приватног живота Византинаца у раном периоду. Треће поглавље: Нова религија,стара култура, аутора К. Манга је занимљив чланак о односу паганске религије и старих култова према хришћанству. Аутор на основу извора приказује однос паганске заједнице према новонасталој религији, њен успон, формирање цркве. Нарочито илустративно су приказана прожимања хришћанства и пре-хришћанских култова, односно повезивања старих богова са свецима у народним обичајима и схватањима. Чланак Роберта Хојланда: Успон ислама чини четврто поглавље. У њему је сумарно приказан настанак ислама као религије, и успон политичке моћи Арабљана, који ће ускоро заменити Персијанце на месту најопаснијег источног суседа Царства. Овај чланак представља и увертиру у пето поглавље: Борба за опстанак (641-780) у коме је нарочито систематично приказан унутрашњи фронт, који је у овом периоду био веома активан, са великим бројем преврата, збацивања и уздизања царева, побуна војске и сл. Патриша Карлин-Хејтер аутор је шестог поглавља: Иконоборство, у коме, превасходно на основу историјских извора, пружа читаоцу готово комплетну слику овог византијског феномена, уз све његове теолошке и политичке реперкусије. Поглавље Средњевековно царство (780-1204), дело Пола Магдалина, доноси слику византијске државе и друштва у периоду када је Царство Ромеја било моћни сусед словенских држава, и када је свој културни и духовни модел ширило на запад. Приказан је велики успон под македонском династијом, борбе са Бугарима у време Василија II, понеки ударац који су моћни владари ове династије задали Арабљанима. Аутор расправља и о настанку нове опасности услед јачања Турака Селџука, дотиче се и битке код Манцикерта, крсташких ратова, ратова са сицилијанским Норманима, а завршава падом Цариграда 1204. По свом обиму и квалитету, овај чланак се благо истиче у односу на остале, а аутор је након завршеног интегралног излагања у виду малог прилога приказао и однос између државе и цркве, као и цареве и династије из овог периода. Једним делом овог периода бави се и чланак Кирила Манга Препород учености, у коме аутор излаже о античким, арабљанским и рано-хришћанским утицајима у великом културном узлету који је захватио Византију у овом раздобљу. Манго се такође дотиче и великих духовника ове епохе, Теодора Студита и патријарха Фотија, који су присутни и у наредном поглављу Ширење Речи божје: византијске мисије, чији је творац Џонатан Шепард. Чланак пружа слику о ширењу хришћанства међу Словенима и Бугарима, са посебно систематичним освртом на мисију Константина и Методија, и почетак покрштавања Руса у време кнегиње Олге. Десето поглавље: Распарчавање (1204-1453) написао је Стефен В. Рејнерт. Оно представља тужну историју таворења и грчевите борбе за опстанак, коју је Византија водила, уз ретке светле тренутке. Чланак је концентрисан на политичку историју, и даје њен преглед од Четвртог крсташког рата, преко обнове царства, грађанских ратова из 1320-их и 1340-их, до сужањског положаја царева у последњих пола века постојања државе. Аутор је на крају чланка направио опсервацију да губљењем политичке независности није уништен „византијски ритам живота“, али многим Византинцима и другим народима који су чинили „Византијски комонвелт“ ово сигурно није изгледало тако. У свом кратком чланку Палеолошка ученост Ихор Шевченко чини осврт на последњи културни препород који је задесио Византију, а културом су се бавили и Елизабет Џефериз и Кирил Манго у свом чланку Према франачко-грчкој култури. Ово кратко, и уједно последње поглавље, бави се феноменом прожимања латинске и грчке културне баштине на простору латинских држава насталих након 1204. године, као и специфичном франачко-грчком културом која је настала као производ претапања различитих култура и традиција.
Оксфордска историја Византије представља квалитетан приручник из области византологије. Иако је по обиму доста скромнија од великих научних синтеза попут Историје Византије Георгија Острогорског, Историје Византијског Царства Фјодора Успенског или простора који је византиској историји посвећен у вишетомној едицији The Cambridge medieval history, она је компактна, мултидисциплинарна, зделана по највишим стандардима модерне историграфије и садржи резултате најновијих научних истраживања (оригинално издање је из 2002. године). Као таква представља незаобилазно штиво приликом обрађивања византијске историје, а због једноставности и модерног приступа, може бити занимљива и широј јавности. Уз текстове чланака и додатака, књига је опремљена фотографијама високог квалитета у црно-белој техници и колору, хронологијом догађаја на крају књиге, мапама и плановима најзначајнијих градова Царства. Деретино издање садржи 349 страна, а превод је дело Маше Милорадовић и Предрага Ј. Марковића.
Sat Jun 14, 2008 3:38 pm
