Umetnici srednjeg veka

Koliko su bili cenjeni umetnici pre renesanse?

E, tek sam sad uočio ovaj topic...U principu, najpotpunije objašnjenje imaš kod Le Gofa u "Čovek srednjeg veka", gde se kao jedan od obrađenih profila javlja i srednjevekovni umetnik. Kapiram da ponešto o tome ima i u onim silnim istorijama privatnog života (Klio je izdavač), ali njih baš ne volim preterano. Cenjenost umetnika je bila relativna stvar i zavisila je prevashodno od njegovog staleškog statusa, kao i od odnosa naručilaca umetničkog dela prema umetnosti. Da razjasnimo odmah, u s.v. nema umetnosti radi umetnosti, već se dela izrađuju isključivo po porudžbini. Shodno tome, da bi se neko uopšte bavio umetnošću, morao je da ima rešeno egzistencijalno pitanje još od detinjstva, što se potvrđuje činjenicom da je većina umetnika bila iz monaških redova (čiju egzistenciju su omogućavali veliki feudalni posedi i darovi Crkvi od vladara), ili iz redova plemstva i imućnijih vitezova. Ovo im je omogućavalo da u ranoj mladosti, umesto da oru, prose ili ratuju, razvijaju svoje talente, eventualno potpomognuti od strane privatnih učitelja. Većina umetničkih dela se izrađivala za crkve, manastire, katedrale. Umetnik bi dobijao honorar u novcu, i nikakvo drugo priznanje, i morao bi da se time zadovolji. U početku, umetnik je stavljao samo svoje inicijale, ili neki pobožan natpis na svoje delo, a sredinom s.v. njihov status se značajno popravlja, i oni imaju mnogo više slobode u pregovorima sa poslodavcima, kao i u ostavljanju ličnog traga na svome delu, pa tako dolazimo do pojedinih vitraža u zapadnoj Evropi, gde na jednoj od slika sam autor prima blagoslov od Bogorodice. Njihova profesionalna svest je bila razvijena, i oni su uporno insistirali na tome da ne žive od rada svojih ruku (poput zemljoradnika), već na osnovu svog izuzetnog talenta. Tako su ustanovljene i prve podele među umetnostima, gde se, npr. arhitektura i zidarstvo smatralo manje vrednim od slikanja ili komponovanja, jer je iziskivalo veći ručni rad i fizički napor umetnika. Mnogo je značilo za umetnike da imaju prosvećenog pokrovitelja, koji bi im davao adekvatne rokove i pristojan honorar, a najveća radost umetnika bila je život pri dvoru prosvećenog vladara, jer je podjednako ugađala i sujeti umetnika (vezano za njegov socijalni status) i njegovom džepu...

Zanimljivo... zaista zanimljivo. Svidjaju mi se tvoja objasnjenja Hist

lady_Godiva ::

Zanimljivo... zaista zanimljivo. Svidjaju mi se tvoja objasnjenja Hist

Ja samo prenosim zaključke umnijih od sebe...

Historik ::

lady_Godiva ::

Zanimljivo... zaista zanimljivo. Svidjaju mi se tvoja objasnjenja Hist

Ja samo prenosim zaključke umnijih od sebe...

Hih, pa ne moras da budes bas toliko skroman

Historik ::

E, tek sam sad uočio ovaj topic...U principu, najpotpunije objašnjenje imaš kod Le Gofa u "Čovek srednjeg veka", gde se kao jedan od obrađenih profila javlja i srednjevekovni umetnik. Kapiram da ponešto o tome ima i u onim silnim istorijama privatnog života (Klio je izdavač), ali njih baš ne volim preterano. Cenjenost umetnika je bila relativna stvar i zavisila je prevashodno od njegovog staleškog statusa, kao i od odnosa naručilaca umetničkog dela prema umetnosti. Da razjasnimo odmah, u s.v. nema umetnosti radi umetnosti, već se dela izrađuju isključivo po porudžbini. Shodno tome, da bi se neko uopšte bavio umetnošću, morao je da ima rešeno egzistencijalno pitanje još od detinjstva, što se potvrđuje činjenicom da je većina umetnika bila iz monaških redova (čiju egzistenciju su omogućavali veliki feudalni posedi i darovi Crkvi od vladara), ili iz redova plemstva i imućnijih vitezova. Ovo im je omogućavalo da u ranoj mladosti, umesto da oru, prose ili ratuju, razvijaju svoje talente, eventualno potpomognuti od strane privatnih učitelja. Većina umetničkih dela se izrađivala za crkve, manastire, katedrale. Umetnik bi dobijao honorar u novcu, i nikakvo drugo priznanje, i morao bi da se time zadovolji. U početku, umetnik je stavljao samo svoje inicijale, ili neki pobožan natpis na svoje delo, a sredinom s.v. njihov status se značajno popravlja, i oni imaju mnogo više slobode u pregovorima sa poslodavcima, kao i u ostavljanju ličnog traga na svome delu, pa tako dolazimo do pojedinih vitraža u zapadnoj Evropi, gde na jednoj od slika sam autor prima blagoslov od Bogorodice. Njihova profesionalna svest je bila razvijena, i oni su uporno insistirali na tome da ne žive od rada svojih ruku (poput zemljoradnika), već na osnovu svog izuzetnog talenta. Tako su ustanovljene i prve podele među umetnostima, gde se, npr. arhitektura i zidarstvo smatralo manje vrednim od slikanja ili komponovanja, jer je iziskivalo veći ručni rad i fizički napor umetnika. Mnogo je značilo za umetnike da imaju prosvećenog pokrovitelja, koji bi im davao adekvatne rokove i pristojan honorar, a najveća radost umetnika bila je život pri dvoru prosvećenog vladara, jer je podjednako ugađala i sujeti umetnika (vezano za njegov socijalni status) i njegovom džepu...

E,mudri covece.......

I ja znam da je bilo u neskladu s tadasnjim pojmom skromnosti napisati svoje ime na svom delu i tako reci svetu da si ti to uradio. Mada bilo je pojedinaca koji su to radili, pogotovu ovi koji su se bavili pisanjem knjiga. A i obavezno se znao ktitor manastira, bar kod nas.

Marija-Antoaneta ::

I ja znam da je bilo u neskladu s tadasnjim pojmom skromnosti napisati svoje ime na svom delu i tako reci svetu da si ti to uradio. Mada bilo je pojedinaca koji su to radili, pogotovu ovi koji su se bavili pisanjem knjiga. A i obavezno se znao ktitor manastira, bar kod nas.

Ktitori ne samo kod nas, nego u celoj Evropi...To je bio osnov njihovog iskupljenja i glavni zalog za zagrobni život. A ktitorstvo se često koristilo i kao snažan temelj vladarske ideologije, i glavna spona crkve i svetovne vlasti.

U kojoj meri se zna ko su bili glavni graditelji manastira i crkava?

Marija-Antoaneta ::

U kojoj meri se zna ko su bili glavni graditelji manastira i crkava?

Na Zapadu od XIII veka se zna za skoro svaku, a ranije manje-više. Kod nas se slabo zna, čak se ne zna ni ko je oslikavao crkve, iako su se oni potpisivali

а што се тиче уметника који су осликавали домаће цркве да ли је било покушаја да се на основу стилских карактеристика утврди круг рада појединих уметника или школа?

vojvoda ::

а што се тиче уметника који су осликавали домаће цркве да ли је било покушаја да се на основу стилских карактеристика утврди круг рада појединих уметника или школа?

Јесте. Мислим и да је идентификовано неколико група, чак и поједини аутори лично. Објављен је и одређени број монографија на ту тему, али ја нисам добар познавалац тог дела наше историје. За то се вреди распитати код историчара уметности, или код медијевсита на нашем (историјском) одељењу. Вероватно нешто о томе има и у општим синтезама попут Историје српског народа (за овај период књиге 2 и 3), Срби у средњем веку и сл.

Postoji srpsko-vizantijski stil oslikavanja manastira koliko se ja secam.

Postoje tri glavna:

1. Raski stil

2. Srpsko-vizantijski

3. Moravski stil

Tipicni predstavnici Raskog stila- Studenica, Zica, Mileseva

Srpsko- vizantijski- Gracanica, Hilandar

Moravski stil- Ljubostinja, Ravanica

Niko nece da komentarise nista o umetnosti

Zasto bwe...niko nece da se ukljuci ovamo