Стројимиров печат и настанак ћирилице

Текст украден са:
http://stradija.blogspot.com/2006_11_01_archive.html

Пре пар година сам налетео на врло интересантну књигу др В. А. Чудинова „Загонетке словенске писмености“ (Загадки славянской письменности) у којој аутор (који је, узгред, физичар и члан РАН) описује свој рад на дешифровању натписа на разним словенским писмима, укључујући и словенске руне. Он наводи и бројне покушаје разних стручњака и „назови стручњака“, односно стручњака само по титули, а не и по ерудицији, да дешифрују те текстове и истиче зашто су њихова тумачења погрешна. Чудинов словенску писменост поставља на сасвим другачију основу од традиционалних схватања о старим Словенима, њиховој култури и писмености. Између осталог, он тврди да глагољица није настала од грчког писма, ни од ћирилице (нити је ћирилица настала од глагољице), већ да води порекло од словенских руна и да су и глагољица и ћирилица (у смислу грчког писма и протоћирилице) много старије него што се мисли, а да су сигурно старије од Ћирила и Методија.



Табела 1: Упрошћен преглед развоја и класификације писама за записивање словенског језика по старости

Он доказује да је теза да су Ћирило и Методије изумели глагољицу само мит, који као и сви митови садржи зрно истине. Чрноризац Храбар пише да су Ћирило и Методије „створили писмена“ „по чину грчких“, а то, према Чудинову, додатно упућује на то да су они само уредили постојеће писмо — глагољицу, избацујући сувишне знакове (слично Вуку Караџићу) и, модерним речником речено, сортирали га према поретку грчког алфабета. Они су такође и дефинисали бројчане вредности слова, што је неопходно да би писмо могло да се употребљава у сакралне сврхе. У Храбровом тексту стоји и да су се Словени пре Ћирила и Методија „мучили да записују“ словенске речи латинским и грчким писмом. (Храбар је, очито, занемаривао „паганске“ руне, које су за њега само „чрте и резе“.) Тек реформама ученика Ћирила и Методија грчко писмо постаје, уз додатак посебних словенских знакова, писмо за себе: ћирилица.

Чудинов је у својој књизи разоткрио мноштво примера лажног и ненаучног закључивања заснованог на стереотипима, који у многим случајевима потичу чак и од професора филологије или археологије. Недавно сам имао прилику да наиђем на још један такав пример. У броју 2489. „Илустроване политике“ од 30. септембра 2006., у тексту који се бави тумачењем натписа на печату кнеза Стројимира, пише следеће:

Цитат :

Професор [Радмило] Петровић наглашава да је за датовање веома важна двојезичност на печату, односно то што је један део текста исписан на грчком, а други на старословенском језику.

– Текст на печату начињен је симетричном употребом [sic! прим. СР] два језика и писма – каже. – Текст иде око једне печатне розете, као оквира са представом византијског патријаршијског крста у средини. На грчком језику исписано је ГОСПОДЕ ПОМОЗИ, а на старословенском — СТРОЈИМИРУ. Рекао сам већ да ћирилица у Србију није могла да уђе у употребу пре владавине Часлава Клонимировића, у времену од 927. до 950.



http://www.ilustrovana.com/2006/2489/5.htm
Da bi učvrstio vlast i izborio se za dinastičko nasleđe, knežev unuk Časlav Klonimirović izradio pečat sa imenom svog dede. I ćirilični natpis upućuje na to da je privezak nastao kasnije

Без амбиција да се моје мишљење схвати као научно меродавно, са аматерског гледишта се да уочити следеће:

Према сликама које су објављене уз тај текст, печат садржи један цео ред текста, који је кружно исписан дуж обода печата. Слова не мењају оријентацију, па се лако може закључити да се ради о једном реду текста. Он гласи:

+ Κ~[ΥΡΙ]Ε ΒΟΙΘ · СΤΡΟΗΜΙΡ

Пошто се ради о једној реченици, нема ни говора о некаквој „двојезичности“, осим уколико се под речима „другог језика“ не подразумевају лична имена. Чак и тада се може само говорити о туђицама из словенског језика у грчком језику (на то указује неизмењени номинатив имена „Стројимир“, које би иначе било у дативу). Даље, свакако се не ради о тексту на два писма. Погрешно је овај текст поредити са текстом са чувеног „камена из Розете“, на шта упућује синтагма „симетрична употреба“. Камен из Розете је исписан на три писма и два језика, и притом је исти текст понављан три пута. Овде се ради о јединственој појави једне реченице. Једино што упућује на елементе који нису својствени предрасудама о грчком писму јесте српаста сигма, „ϲ“, у Уникоду знак 0x03F2, Greek lunate sigma symbol, која представља само варијанту исписа истог слова (а не „ς“ — 0x03C2, Greek small letter final sigma, који се појављује само на крају речи). У натпису „СΤΡΟΗΜΙΡ“ су присутна слова „ета“ (са вредностима „Е“ и „И“ у грчком) и „јота“. Та слова су коришћена и у ћирилици после Ћирила и Методија, међутим, то уопште не мора да значи да се управо и ради о тексту на (постћирилској) ћирилици. Све су шансе да се ипак, иако би неко вероватно желео да то није тако, ради о тексту на грчком писму, исписаном уз помоћ грчких правила (и који може бити знатно старији од Ћирила и Методија, можда чак и неколико векова пре десетог!). Одлучујући фактор је то што се у натпису на „старословенском“ на крају речи не појављује ни меки (Ь) ни тврди знак (Ъ). Ти знаци се у текстовима на старословенском обавезно јављају после сугласника (меки после „Р“), и могу се у тој функцији наћи у свим постћирилским ћириличним натписима почевши од најранијих пронађених, па до реформи Вука Караџића код Срба и нешто после 1917. у Русији. Истовремено, они уопште не постоје у грчком писму, које се пре Ћирила и Методија користило за запис словенског језика код источних Словена, заједно са латиницом код западних Словена и глагољицом као општесловенским писмом!

Податак који пружа додатне контрааргументе тези о старости овог печата је да су Ћирило и Методије живели и радили у време Стројимировог унука. По „званичној“ науци, Ћирило и Методије нису „изумели“ ћирилицу, већ глагољицу, па према „званичној“ науци текст није могао да буде написан чак ни у X веку, већ доста касније, сигурно не пре времена ученика Ћирила и Методија. Међутим, и сама помисао да је печат користио неки од Стројимирових потомака, ма кад он живео, је бесмислена. Лажно представљање именом покојника је било страно тадашњем поимању морала.

Насупрот овоме, сасвим је логично објашњење да печат потиче управо из времена Стројимира, да је писан на грчком писму и да га је користио лично Стројимир за своје потребе. Покрштавање се није десило одједном, већ је представљало процес који је трајао читава два-три века и није представљало црно-белу замену старе вере новом, већ комбиновање позитивних страна словенског паганства са хришћанством (један од доказа је и христијанизовани обичај слављења кућног божанства — „слава“ код Срба). Хришћанство су први примали владари и племићи, између осталог и из политичких разлога, због веза са Византијом или Римом, док је добар део народа остајао „јазически“ — пагански, или бар задржавао већину паганских обичаја, прилагођених хришћанству. Зато је сасвим могуће да је печат поклон византијског цара српском владару Стројимиру, за заснивање вазалског односа и ширење хришћанства. Дилеми из овог чланка о ком „богу“ се ради уопште нема места: Κυριε на грчком значи „Господе“, што је начин обраћања хришћанском једином Богу.

Последња реченица из цитираног текста (Рекао сам већ да ћирилица у Србију није могла да уђе...) представља логичку грешку, која је у науци неопростива — то је закључивање о старости печата искључиво на основу предрасуде да је текст исписан на два писма, да су словенску писменост створили Ћирило и Методије и да она пре њих није постојала, што је апсурдно и супротно материјалним доказима. Закључивање о историјским чињеницама на основу предрасуда не би требало да представља део научне праксе. Дакле, научни закључак би требало донети на основу лабораторијске анализе материјала печата и упоређивања стила слова са стиловима исписа грчког писма из разних периода. Тек тада се може дати коначна оцена о старости овог печата.