Danas nama kazu, deci ovog veka
da smo nedostojni istorije nase(/sic!)
da nas je uhvatila zapadnjachka reka
i da nam se duse opasnosti plase
DOBRA ZEMLJO MOJA LAZU! Ko te voli
danas, taj te voli! Jer zna da si mati!
jer pre nas ni polja ni krsevi goli
ne mogase svesnu svoju ljubav dati
I danas kad dodje do poslednjeg boja
neozaren starog oreola sjajem
ja cu dati zivot otadzbino moja
znajuci sta dajem, i zasto ga dajem!
Iskoristicu priliku da citiram jos jednu pesmu, tuznu, nesrecnu, dubokoumnu, pesmu koja se pevala pre vek i nesto, a i danas je aktuelna, za istu situaciju, nazalost.
Padajete, braco| Plin'te u krvi|
Ostav'te sela, nek gori plam|
Bacajte sami u oganj decu|
Stresite s sebe ropstvo i sram|
Ginite, braco, junaci, ljudi|
Za propast vasu svet ce da zna...
Nebo ce plakat dugo i gorko,
Jer nece biti Srbina...
Mi nesmo braca, mi Srbi nesmo|
Ili vi neste Nemanjin soj?
Ta da smo Srbi, ta da smo ljudi -
Ta da smo braca - oh, boze moj|...
Ta zar bi tako s Avale plave
Gledali ledno u ognjen cas?
Ta zar bi tako - oh, braco draga|
Ta zar bi tako prezreli vas?
Prezrite bratstva, pokor i kletvu|
Sto nebo dade, pogaz'te vi|
Ta nije l' gresno, nije li grozno -
Krv dece vase gledamo mi|...
A gde je pomoc, il' suza bratska?
Il' "Juris, rode, za brata svog|"?...
U veljoj bedi, smrti i krvi
Danas vas, same, ostavlja bog|...
Al' opet, gresan, gresno sam pevo -
Ranjeno srce naroda mog|
Ta Srbin kipi - kipi i ceka -
Al' ne da djavo... il' ne da bog|
I moram, oprostite mi na spamu, dodati pesmu koja je meni najbolnija, a isto tako prelepo opisuje veliku srpsku nesrecu, i nesrecu nasih svetinja dole, na srpskoj svetoj zemlji:
Iskopase ti oci, lepa sliko|
Veceri jedne na kamenoj ploci,
Znajuci da ga tad ne vidi niko,
Arbanas ti je nozem izbo oci.
Ali dirnuti rukom nije hteo
Ni otmeno ti lice, niti usta,
Ni zlatnu krunu, ni kraljevski veo,
Pod kojim lezi kosa tvoja gusta.
I sad u crkvi, na kamenom stubu,
U iskicenom mozaik-odelu,
Dok mirno snosis sudbu svoju grubu,
Gledam te tuznu, svecanu, i belu;
I kao zvezde ugasene, koje
Coveku ipak salju svetlost svoju,
Te covek vidi sjaj, oblik, i boju
Dalekih zvezda sto vec ne postoje,
Tako na mene, sa mracnoga zida,
Na pocadjaloj i starinskoj ploci,
Sijaju sada, tuzna Simonida, -
Tvoje vec davno iskopane oci|
Sat Feb 23, 2008 1:47 am